Juni 2016/Boulogner jezero u Skövdeu//Svedska
Za mnoge lijepo mjesto za uživanje, za pravi odmor, a za pojedine mjesto za loženje vatre. Šta reći na to i kako biti sretan u svemu što nam društvo ponudi. Bilo bi interesantno znati kakav insan treba biti da može tako nešto da uradi i da bude sretan.
Sve smo mi u stanju da uništimo, izmijenimo i izbrišemo. Izbrišemo, kao da nikad nije ni postojalo.
Ali dokle tako? I zašto tako?
Svaki put se pitam, zašto smo takvi. Kakva smo mi to mraka, kad nam niko nije vrijedan, niti nas je dostojan. Niko nam nije potreban, jer mi sve znamo i sve umijemo.
Nemamo mi vremena razmišljati o tome kako će biti sutra i kako će biti u dalekoj budućnosti. Šta ćemo dobiti s tim?
Važno je da smo sada glavni, netolerantni, principijelni i da uvijek hoćemo nešto svoje. Ali šta možemo, pa ljudi smo. Očekujemo pažnju, pohvalu i respekt, a sami sebe uništismo. Možda i nismo svjesni toga.
Da li nam je to cilj?
I da li nam je to jedini način postizanja ciljeva?
Tačno je to da svako voli da je cijenjen.
Svako želi da je neko i nešto, ali pod koju cijenu?
Imali smo kvalitetne novine, ”Bosanska pošta”. Nedavno dođe zadnji, jubilarni primjerak i piše…nakon dvadeset godina izdavanja, prekida se izdavanje ”Bosanske pošte”. Kako postalo, tako i nestalo. Niko nije ni reagovao.
Ima i drugih bosanskih vrijednosti, ali je i tim vrijednostima vrijeme prilično odbrojano.
Jedno po jedno samo nestaje. Zatvaraju se udruženja. Osnivaju se male grupe ljudi i na kraju grupisanje završava na samo dvoje, troje ili čak jedno usamljeno biće, koje pokušava i dalje da nešto uradi. I tako redom. Poneka se druga organizacija otvori i nastavlja radom za svakojake svrhe. Pa dokle, dotle.
Tako valjda i treba. To je valjda i jedini način da bar nešto opstane. Nemamo mi više ni snage ni vremena da radimo za narod i za drugog. Došlo je vrijeme da se svako o sebi brine. Imaju ljudi koji su zaduženi da rade te društvene poslove, ali ne znam gdje su i koji su. Ovdje ih je malo i ako ih ikako ima, dobro je.
Šta reći? Da tražimo onog ko je odgovoran za sva ova dešavanja.
Ovdje je svako sebi šef. Odlučuješ sam dok ti ne dosadi. Kad ti dosadi samo ključ u vrata i zatvori, neka se drugi brine kako će dalje.
Pitam se, dokle Će nas ovako biti?
Integracija?
Vrlo jednostavno, primi narod i neka ga ovdje. Najvažnije je samo da postoje njihova imena i da su tu, a koliko će ih ostati, o tome neka drugi vodi brigu.
Primičem se autom do prihvatilista za izbjeglice. Izdaleka, lijepo izgleda. Pa i ja bih tu bila, ako je već tako dobro. Malo bih se odmorila od rada i od obaveza. Uslikam koji motiv, pa stanem na kratko, da vidim jesam li na pravom putu i vidim da jesam. Pokaza se prihvatilište. Došla sam, parkirala auto i krenula da malo pogledam unaokolo. Piše da ima svih mogućih aktivnosti za smještene u izbjeglištvu.
Niko niti se vidi niti se čuje. Ama baš nikoga nema. Pođem na jedna vrata zaključana, na druga isto tako i svaka vrata su zaključana. Jeste da je nedjelja, ali gdje je taj toliki narod. U hodu odjednom čujem da dopiru ljudski glasovi. Razgovaraju ljudi. Iz podruma iziđoše dvije osobe, u tom se još pojavi i treća osoba. To je osoblje! Interesuje ih ko sam i šta sam, a mene ustvari intreseuje više da znam o njima. Preokrenem brzo njihova pitanja u lijep razgovor i predložim da sjednemo. Ljudi su gostoprimljivi. Ugostiše me i ručkom na kraju. Uz lijep razgovor dobih mogućnost za saradnju. Šteta što niko ne piše istinu. Sve se nešto zakukolji, uslika lijepo i izgleda pravo dobro. Ali kad si tu i gledaš, obiđeš, vidiš i analiziraš gdje si i da bi tu trebao da provedeš dobar dio vremena svog života, onda ti se naježi kosa i ledeni hropac te spopadne, te misliš samo da ja ne dođem u ovakvu situaciju. Ljudi su tihi, već utuhnuti neimaštinom, samoćom. Izolovani od svijeta i ograničeni svim kriterijima za normalan život u društvu. Niti znaju reći, niti imaju kome reći. Niti ih ko pita, niti ih ko obilazi , a ine vidi ih niko. Oni su samo ljudi sa obećanom budućnosti . Neko sa cifrom a mnogi bez cifre. Neka naroda, cifre su važne. Koliko ce ih još doći i koliko ih još možemo primiti ovisi od konkurencije.
Teško je slijepcu znati šta ima oko njega. Ovo je kavez u kojem vrve ljudi bez poznavanja jezika, bez prava na mišljenje, a da ne pominjem na prava traženja boljih uslova života. Soba je mnogo. Ležajeva i previše. Na stotine. To jednostavno tako funkcioniše. Po četvoro, a i petero u sobi. Svako od njih bi poželjeo da bude sam u sobi, da svoj mozak odmori. Nema takvih soba. A sve se obećava i sve je moguće. Na kraju vidim da su ti ljudi razočarani, prevareni, dovedeni u svijet snova. Možda se neko od njih i usreći, ali će potrajati
Tu im je sudbina. Pojedini sa već odobrenim azilom čekaju premještaj i po dvije godine. Ne mogu dobiti posao, jer ne znaju jezika. A kako ce znati kad samo svoj jezik pricaju. Ne idu nigdje. Sami su i usamljeni. Trgovina je daleko. Okolo ništa nema. Do autobusa ima ići, ali čim i kako kupiti kartu. Hiljadu mi je misli u glavi.
Ja, kao i mnogi od nas, nismo ni svjesni kakva je zapravo svakodnevnica tih ljudi.
U obilasku prostorija čujem da se nešto desilo. Djevojka je skočila sa trećeg sprata. Jos je živa. To su visoki plafoni. Nisu to obična tri sprata. Zašto je skočila? Ne treba mnogo razmišljati. Šta je mogla drugo uraditi. Okolina ne zna šta se tu dešava. Samoća! Kako dalje? Ona je sigurno šansala da je premjeste u drugo izbjeglištvo, da možda ode dalje ako preživi.
Ma i nije ona razmišljala o preživljavanju. Obećana je ovo zemlja, ali je gorka sudbina. Sve ih gledam. Samo još imaju pozdrave i duh svog života, koji čezne za neizvjesnom budućnosti. Ta je budućnost daleko. Bar da se neko izvuče i da ide dalje. A šta će ostali? Biće nekako, jer dolaze novi….
slika je odavde
Taman se navikla na rahatluk , a ono vec vrijeme da se vratim pa mozda i 23 godine unazad. Svako ide naprijed , a u mene VELIKI USPJEH i napredak i unazad.
Kulturchefen Katarina Strömgren Sandh har blivit utnämnd till Årets Skövdebo 2014.
Det är Skaraborgs Allehanda (SLA) som varje år sedan 2004 utser en person som har betytt extra mycket för Skövde och Skövdeborna.
– Katarina är verkligen värd titeln Årets Skövdebo. Hennes idoga och kreativa sätt att tillsammans med sina medarbetare arbeta för att marknadsföra både kulturen och Skövde har under 2014 fått stor genomslagskraft både lokalt och nationellt, säger Rogher Selmosson, chef för sektorn medborgare och samhällsutveckling
NAŠA POSLA / tradicija
Sreća što dobijem malo inspiracije da nešto napišem, te započnem pisati i to nekako dovršim. Kratko jasno, naša posla. Uradimo mi uvijek ono što je najlakše.
Obavezu niko ne želi. Tačno je to da je lijepo vidjeti da se ima šta pročitati i da se nešto napisalo, ali svi smo mi različiti i svi želimo nešto drugo da pišemo i da o nečem drugom čitamo. Neko piše o poslu, neko o životu, neko o radu, neko o modi i putovanjima, a ja opet o svojim dragim problemčićima, pa valjda će se i oni nekad riješiti.
Pita me saradnica, kako ćemo za sastanak, šta ćemo pripremiti za hranu, kako ćemo podići nivo rada organizacije i saradnje sa ostalim organizacijama?
Dobro pitanje, ali nemam odgovora.
Svakako da je dobro da se planira i da se zna, ali kod nas ionako neće biti kako je planirano.
Eksperti smo mi u svemu. Snaći ćemo se mi. Održaće se sastanak, biće druženje, možda pokoja zapecka jednih drugima i na kraju će se završiti sa ručkom o kojem obavezno bude komentara da li je ukusna hrana, ko je pravio, koliko je sve koštalo, ko je imao najviše koristi i tako redom. Važno je da ćemo se sljedeći put opet sresti i nastaviti druženjem kao da se ništa nije zamijeralo.
Plan rada za iduću godinu i sve što će se uraditi, ali završetak sa lijepom večerom, sijelom i muzikom.
Vrlo interesantno da se svaki sastanak završi bez svađe,
što je za veliku razliku od naših sastanaka. Mi kako god pripremimo sastanak, nikad se ne završi kako treba u miru i lijepom druženju, nego uvijek u nekom nepovjerenju, zamjeranju, smicalicama i osveti ako treba.
Još se mi imamo mnogo čega naučiti, ali imamo vremena, još smo mladi.
Poslije sastanka idem kući i ulazim. Vrata od sobe desno se otvoriše i izide dječak N sa ramom, mislim da je neka slika, ali on sav sretan, na licu mu pravo vedrina i pruži mi taj ram. Kaže mi, to sam ja danas dobio. Uzeh taj ram i pogleda, DIPLOMA za rad, za dobar uspjeh u školi. Pravo me prijatno iznenadio. Šta da mu kažem? Čestitam N, jer je njemu samo to trebalo, da mi pokaže da je učio i da je zaslužio diplomu i novčanu nagradu od 300 kr, lijepo- pravo lijepo- čestitam. Sad ti vjerujem da učis, a on sav sretan i zadovoljan, vrati se u sobu i ponovo nastavi učiti.
Na tren mi bude žao, kad se sjetim kad je došao kod nas da živi. Dođe on tako jedan dan iz škole i pravo meni u kuhinju, a ja samo ušla u kuhinju da pravim hranu. Ja pogledah u njega da vidim sta hoće, a on ni jednu ni drugu nego mi kaže, kao neki zapovjednik– Hajde, sjedi sa mnom da učimo zadaću. Pogledah ga, prisjetih se svoje djece i kako nikad nisam imala vremena da im pomognem sa učenjem i kako sam ih pustila da sami uče, samo sam mu rekla – U sobu! I to u sekundi u sobu! Uči ako ti treba, ako ti ne treba ne moraš učiti. Ja lično imam dovoljno diploma i nisam ih kupila, nego sam ih i te kako teško zaslužila. Morala sam i dan i noć učiti da ih dobijem. A on, već naučen švedskom sistemu, zastade i odgovori mi da mu je nastavnik rekao da mi kaže da ja moram učiti sa njim. Rekla sam mu samo da ja nisam plaćena za to da ga učim, nego je taj nastavnik plaćen i slobodno mu reci da sam ja tako rekla. On me pogleda, sagnu glavu i ode u svoju sobu.
Kako tada, tako i sada. Čim dođe iz škole N ide u svoju sobu i uči, a ja samo ponekad provjerim šta radi i to je sve…
Sve staro- skoro starije od nas.
Uveče tama, praznina, kao pustoš. Nešto kao da stoji, ništa se ne mijenja, nidokle nećemo ovako.
Zašto je sve ovako tamno, tmurno, nedokučno, ružno, neizvjesno. Okolo nas je drveće i pokoji lijepi cvijet, da razbije svu tu tmurnoću. Izgleda, pa sve malo čudno izgleda. Kao da se nešto čeka. I ko zna šta se to čeka? Kao da se čeka nešto da se započne. A ko ko će to započeti?
Čekaćemo ko će započeti, ko će biti prvi. A, jesmo li mi ti, koji smo radije prvi, nego da čekamo?
Vrijeme prolazi. Još se ništa ne dešava. Pa ni onako niko ništa ne može učinuti. Toliko se toga dobrog i lošeg izdešavalo, da je svakom postalo svejedno, šta će poslije biti i kako će biti.
A L I ?!
Gdje nesta ona naša lijepa izreka- Ko je odgovoran, taj neka i radi!
Da, upravo tako. I ja se pitam, ali ko je odgovoran? Na to pitanje ima odgovor- i to jedan odgovor.
Svi smo mi TI koji smo odgovorni.
A sada? Sada je dosta! Nećemo dozvoliti da sve utihne, zamre, nestane, izblijedi ili požuti. Sva naša privremena smirenost, utuhnulost, latentnost, ćutnja, neizvjesnost i sva naša iščekivanja… Hoće li uvijek biti ovako? Kome to ide u prilog?
Ma, nemojmo o tome sada. Vrijeme je ionako prošlo jako brzo i još će brže prolaziti.
A mi? Mi moramo nešto učinuti. Vrijeme je i to krajnje vrijeme.
POČEĆEMO od početka. Pa baš od samog početka. Bez obzira što je prividni kraj, jer ako je kraj onda je KRAJ, ali za nas još nije kraj. Mi počinjemo– sada, danas i od danas. Počinjemo sa radom, da se staro hvalisanje o nama i našoj slozi, jedinstvu, humanosti, dobroti i popustljivosti oživi i obistini. Tačno je da smo uvijek bili spremni da pomognemo, ako zatreba i kad zatreba.
Eto, SADA! Sada je zatrebalo i treba pomoć. Pomoć svih nas. Pojedinačno ili već ko kako može da pomogne. Radimo, uradimo ono što treba i ono što želimo, jer smo RADNI NAROD.
Svima će nam biti ljepše i bolje. I biće bolje i za naše i za vaše sutra.
