Poslije sastanka idem kući i ulazim. Vrata od sobe desno se otvoriše i izide dječak N sa ramom, mislim da je neka slika, ali on sav sretan, na licu mu pravo vedrina i pruži mi taj ram. Kaže mi, to sam ja danas dobio. Uzeh taj ram i pogleda, DIPLOMA za rad, za dobar uspjeh u školi. Pravo me prijatno iznenadio. Šta da mu kažem? Čestitam N, jer je njemu samo to trebalo, da mi pokaže da je učio i da je zaslužio diplomu i novčanu nagradu od 300 kr, lijepo- pravo lijepo- čestitam. Sad ti vjerujem da učis, a on sav sretan i zadovoljan, vrati se u sobu i ponovo nastavi učiti.

Na tren mi bude žao, kad se sjetim kad je došao kod nas da živi. Dođe on tako jedan dan iz škole i pravo meni u kuhinju, a ja samo ušla u kuhinju da pravim hranu. Ja pogledah u njega da vidim sta hoće, a on ni jednu ni drugu nego mi kaže, kao neki zapovjednik– Hajde, sjedi sa mnom da učimo zadaću. Pogledah ga, prisjetih se svoje djece i kako nikad nisam imala vremena da im pomognem sa učenjem i kako sam ih pustila da sami uče, samo sam mu rekla – U sobu! I to u sekundi u sobu! Uči ako ti treba, ako ti ne treba ne moraš učiti. Ja lično imam dovoljno diploma i nisam ih kupila, nego sam ih i te kako teško zaslužila. Morala sam i dan i noć učiti da ih dobijem. A on, već naučen švedskom sistemu, zastade i odgovori mi da mu je nastavnik rekao da mi kaže da ja moram učiti sa njim. Rekla sam mu samo da ja nisam plaćena za to da ga učim, nego je taj nastavnik plaćen i slobodno mu reci da sam ja tako rekla. On me pogleda, sagnu glavu i ode u svoju sobu.

Kako tada, tako i sada. Čim dođe iz škole N ide u svoju sobu i uči, a ja samo ponekad provjerim šta radi i to je sve…